Glasnik-SSNInformativno glasilo Samobora i Svete Nedelje

Naša sugrađanka Ruža NOvosel prkosi statistikama o očekivanoj životnoj dobi

Ružinih 99 godina!

Ovih smo dana iskoristili preporuku jednog našeg stalnog suradnika i porazgovarali s gđom Ružom Novosel. Ne bez razloga. Ova Samoborka naredne godine slavi punih 100 godina života. Kako Ruža ne čuje, a ni ne vidi najbolje, pitanja smo ispisivali na velike arke papira. Dan prije Ruži su njeni napisali poruku: "Sutra bu došel novinar. Bu te pital kak je nekad bilo. Bumo te opravili lepše."

Baka Ruža se je zbilja "zrihtala", unuk Hrvoje napravio joj je u svom frizerskom salonu za ovu prigodu novu frizuru i ja sam stvarno pokušao pitati kako je nekad bilo. Pokušao sam ispisati i razna "domaća" pitanja, ali Ružine omiljene teme su, ispostavilo se - Bog i smrt.

Ipak, učinilo mi se zanimljivim da o starosti, smrti i svim takvim stvarima od kojih obično sklanjamo misli i poglede, čujemo nešto od jedne od najstarijih živih Samoborki.

No, prije nego što pročitate što nam ima reći Ruža Novosel, proletimo kratko njenim životom, koji ju nije štedio.

Ruža je rođena u obitelji Burić u Molvicama 6. studenog 1906. godine. Njen otac Janko nakon Prvog svjetskog rata, u kojem je izgubio nogu, postaje pisar u Galgovu. Odlazeći pješice na posao svakoga dana, s nožnom protezom, uspio je skupiti dovoljno novca da od grofa iz Molvica kupi komadić zemlje na kojoj je skrasio obitelj i osigurao im pristojan život. Mama Jaga umrla je mlada i Ruža dobiva dobru maćehu Janu koja je prihvatila djecu i pružila im svu majčinsku brigu i ljubav. I djeca su maćehu zavoljela kao mamu. Ocu je govorila tatek i persirala mu je, a za njega kaže da je bio blage naravi i raspjevan.

S dvadeset i dvije godine, u skladu s ondašnjim običajima, nalaze joj muža i ona se udaje za Miju Novosela, te odlazi u Podgrađe. Rodila je tri kćerke i dva sina: Anu, Baricu, Danicu, Stjepana i Zvonka. 1948. godine umire joj muž Mijo i od tada Ruža svojih petoro djece podiže i odgaja sama. Više se nije udavala. Radom na zemlji, krpajući kraj s krajem, uspjela je Ruža svoj djeci osigurati da izuče zanate, a jednoj kćerki školovanje za medicinsku sestru.

Ali, što je još važnije, ističu Ružina djeca, uspjela je svoju nepokolebljivu vjeru u Boga i život prenijeti i na njih. Svi se oni, sada već u zasluženim mirovinama, s ponosom prisjećaju tih teških i oskudnih dana. Još šezdesetih godina sin Stjepan je sa desecima drugih mladića pješačio svakog dana desetak kilometara iz Podgrađa na vlak u Zdenčinu, pa na posao u Zagreb. Putem se tada pjevalo i sviralo. Svi se slažu u tome da je tada bilo i ljubavi i veselja, a da danas toga više nema.

Kad su sinovi 1968. godine stavili samoborsku kuću pod prvu "deku", "povukli" su iz Podgrađa i mamu Ružu. Od tada je Ruža tiha i skromna stanovnica Samobora. Njen svijet je fizički bio omeđen vrtom i odlascima u crkvu.

I evo je danas, 2005., u razgovoru za Glasnik. Ušla je u kuhinju i snažno udarila dlanom o stol.

- Meni treba ovo (aludira na grob, op.a.), a vama treba ovo - stavlja ruke u molitveni položaj. - Sve je otišlo, samo smrt još ni došla. Slabo vidim, slabo čujem, Bog sveti da me ni. Ali, ja verujem u Boga. Već sam stara i bedasta, ono kaj je bilo daleko sad je blizu. Ja nis kužna, imam devedeset i kuliko, sedem ili osem let? Dok je čovek sposoben kak treba, lepo je živeti. Ostavile su me oči, uha, govor. Da me oće do streliti, ne bi vušla.

Pričajte nam kako je bilo prije. Kako se živjelo?

A, kaj bum pripovedala. Bilo je drugač neg je sada. Mučila sem se jako i delala, ali navek sem pošteno delala, a decu nis nikad vučila na zlo. Nikad nis ono delala kaj ne vala. Ja nis nikada krala. A zakaj sam dobila ovakvu bolest... (Staračku, dovikuju kroz smijeh djeca).

Mislite li o starosti i smrti?

Jemput je čovek stvoren, jemput bu i prešel, tak ja računam. A Bog zna.

Kaj vam je najvažnije u životu?

Onaj ko živi pošteno ne boji se Boga. Sve bu otišlo, al' Bog je vječan. Zato uvek trebamo misliti di bumo zanavek. Ali, to je istina - da je život kratak, a smrt stalna, njoj se ne zna dan ni čas. Ako vreme gubiš sad, nećeš ga imat zadnji čas. Imam samo jednu dušu, nju mi daje vječni Bog, propadne li ona ludo, što će biti od zla tog? I u raju vječna slava i u paklu vječan vaj, semu jemput dođe kraj, al' vječnosti nikad, znaj!

Jeste li išli u školu?

Ja nis ni dana v školu išla. Mene je ovak tata vučil pisati.

Pričajte kak ste se udali.

To baš ne znam, samo znam kad mi je muž mrl. Bil je star 48 godin, a ja sam bila stara 42. Više se nisam htela udavati. Nikada nis išla za drugim. Kak sem god vdovica, sam kak cura. I tak sam decu odgajala.

Kak vam se čini život danas?

Danas je čuda ljudi, al' malo je poštenih. Nekoji misli da ni Boga. Je. Blago onemu ki u Njega veruje. Ja verujem, al' se segli bojim da bum u peklu. Tad više nema spasa. Boga ne bumo prevarili. Oteto je prokleto, a pravedno je sveto.

O čemu sanjate?

Sajnam da je došel negdo k meni. Onda se prebudim i nikega ni.

Čega se treba držati, a čega čuvati?

Si budite onak kak treba i onda se ne bojte Boga. Kaj želite sebi, to i drugemu dajte. Ovo se ni samo stvorilo. Ovo je preveč velika mudrija da bi se to samo stvorilo. Samo se vi držite pravice. Kaj je oteto, to je prokleto. Ako se držite zapovjedi Božjih, onda se ne bojte Boga.

Možda će baka Ruža jednog dana kad otvori oči ugledati nekoga ili nešto, ali o tome rijetko tko može pričati. Iako smo razgovarali o smrti, opraštajući se od bake Ruže i njene djece, srce mi je bilo puno zahvalnosti i vjere u život.

Kćeri i sinovi Ruže Novosel pozvali su Glasnik na Ružin stoti rođendan. Obećali su: okupit će se tada sva rodbina i prirediti pravo stoljetno slavlje.

Nenad Kobasić

• Registrirajte se za komentiranje
• Pregled komentara (0)