Bracni par Slavica i Mirko Dumic iz Smerovišca za tri godine proslavit ce 70. godišnjicu braka
Kriva je svekrva
U Smerovišcu, naselju smještenom u podnožju Samoborskog gorja, desetak minuta vožnje od centra Samobora, živi bracni par Dumic. Slavica (Vjekoslava) i Mirko rekli su jedno drugome DA 8. veljace 1939. godine u crkvi svetog Jurja na Plešivici. Od tada je, lako je izracunati, prošlo punih 67 godina. Svratili smo kod Dumicevih da nam ispricaju kako je s nekim biti tolike godine pod istim krovom.
U pocetku su Slavica i Mirko živjeli u družini s još 12 ljudi, jer tako se nekad živjelo, a onda se, nakon 25 godina, Mirko "setil da idemo mi na stran", prica nam Slavica. Preselili su u malu drvenu kucicu, a kasnije zidaju kucu u kojoj i danas žive. U to doba, cetrdesetih i pedesetih godina prošlog stoljeca, u Smerovišcu je uz njihovu gostionicu bio ducan i još samo dvije zgrade – škola i kovac. Unatoc tome nije bilo monotono, jer kuca Dumicevih je bila gostionica - planinarski dom pa se tu nikad nije niti vodio klasican seoski život. Gostionicu Planinaru vodio je još Mirkov otac Mika. Jedno vrijeme i Mirko je vodio gostionicu, a od kada ju je preuzeo njegov mladi brat, Mirko vodi ducan. Smerovišce je u to vrijeme, prije i poslije Drugog svjetskog rata, bilo omiljeno izletište zagrebacke "kreme" pa je ovdje uvijek bilo živo. Ljeti se planinarilo na Japetic i Veliki dol, a zimi se dolazilo na sanjkanje. Iza današnje kuce Dumicevih još uvijek su ostaci mlina koji je, uz svoju klasicnu namjenu, još 1946. proizvodio struju za kucu. Život je Dumicima tekao uglavnom oko ducana. Nekad je u ducanu subotom uvijek bila gužva, a davalo se i na veresiju.
Pedesetih godina prošlog stoljeca s okolnih brda pocinje naseljavanje ljudi, a krajem osamdesetih život poprima drugacije konture. Svijet kakav su Dumici poznavali polako nestaje, planinari koji su spremni trošiti novce u gostionici postaju rijetkost, društvena "krema" se seli na druga mjesta, a Smerovišce postaje mnogo tiše.
U toj tišini bracni par Dumic, živeci dan po dan, stigao je do Slavicinih 87 i Mirkove 93 godine. Zimi lože na drva, sreduju kucu, citaju novine, ljeti pak Slavica sadi povrce, a navecer gledaju sveprisutnu televiziju.
Na razgovor smo došli s njihovim sinom Miroslavom Dumicem. Sjeli smo u dnevnu sobu, a gospoda Dumic je bila ta koja je odgovarala na vecinu pitanja, jer taj dan gospon Dumic, jedan od rijetkih živih bivših zatocenika Buchenwalda, i nije bio baš razgovorljiv. Sve dok nismo spomenuli njegovu klet.
Gdje i kako ste se upoznali?
Na Plešivici. On je došel da bude vina kupil. Rekel je mom tati da je cul da curu imaju. Ja sam bila u vinogradu. On me je pricekal i tak je to pocelo...
Je li ponekad, kroz tolike godine, bilo dosadno?
Ma kakvi dosadno! Život je bil svakojaki u braku. Sve se to mora prebaviti i ja sam se to prebavila. Ja nis mislila, kak danas mlade cure misliju, kak budu se samo rastali. Ja na to nis ni mislila. A i dece sam imala i za njih brinula...
Koliko ste djece imali?
Troje. Jedna kcerka se s dvije godine utopila tu na potoku. Druga kcer sad živi s nama, a sin Miro je u Samoboru.
U cemu je tajna uspješnog braka?
Sa svojom svekrvom se nis nikad posvadila i uvek smo si dobre bile. Kad je umirala, iz bolnice je samo mene nazivala.
A jeste li se s mužem svadali?
Cujte, jesmo se i posvadali. Nekad se morate i posvaditi. Rad je ostal u birtiji, znal je dojti doma u pol noci, više puti i prama jutru, rad je kartal s ljudima, znate kak je to bilo... Onda sam ga morala i špotati. Znala sam mu reci da kak more tak dojti kad v jutro mora otprti ducan i sve. A kad njega ni bilo ja sam to morala, uz decu i živinu...
Jeste li cesto išli u Samobor?
Prije sam znala iti v Sanobor z biciklom na plac. Još i danas imam vrt, al ne idem na plac. Zet mi preštiha, napravi gredice, a ja posijem.
Koja je vaša poruka mladima, što je najvažnije za dug brak?
Da se slažete, da se vi dva znate. Da nema onoga, kak neke žene danas misliju: kaj buš ti meni nekaj komandoval, kaj buš ono, kaj buš ovo. Ja sam muža uvek slušala, kaj god bi mi rekel.
Je li i on vas slušao?
A cujte, više puti je, a više puti i ni. Samo sam ja prek toga prešla. Našpotala bi ga i prešla dalje za poslom, on je otišel v ducan i kad je došla vecer vec bi se pomirili.
Pokušavam pitati nešto šutljivog Mirka; izmedu ostalog i je li mu dosadno u penziji. Ostaje dosljedan u svojoj šutnji pa mi njegov sin Miro odgovara da tu nikad nije bilo dosadno. Njegovi roditelji bili su "samo" kumovi 21 puta. Vinograd i klet su imali kilometar i pol više, a o njemu se uvijek brinuo Mirko. Za svoje vino dobivao je i medalje. Na spomen kleti, Mirko prekida šutnju.
Je, ja sam imal tu gore klet. Tu su dolazili ljudi iz Zagreba, a ja sam im pekel janjce, odojke i kuhal paprikaš. Doma nis kuhal, al gore jes. Pil sam uvek rad. Na dan litra vina, a neki put je bilo i više. I po pet, kad je bilo društva.
Cestitamo Slavici i Mirku na 67 godina braka i želimo im još mnogo lijepih trenutaka u godinama koje dolaze.
Nenad Kobasic
- Registrirajte se za komentiranje
- Pregled komentara (1)